Amsterdam

Danas je mom sinu rođendan.

Sve to ide po redu, čestitanja, poljupci, zagrljaji...ali moje srce drhti još od jutros. Sećanje me vraća na taj dan. Divan dan.

Ja sam od onih žena što su jako želele svoju decu i plakale od ushićenja kada ustanove trudnoću. Sve muke za mene su bile - ništa. Kod oba deteta. Imamli smo sreće da je sve prošlo normalno i bez komplikacija. Ta dva dana- dani kad sam rodila svoju decu  su za mene najlepši dani u mom životu.

Kako je moj vragolan stajao napoako (sedeo u maminom krilu) morala sam na carski. Prvo dete sam rodila prirodno i ovo je za mene bio... pa...kao neki poraz. Ali ako je to za njegovu bezbednost onda ok. Sve je prošlo dobro i posle ‚‚buđenja'' sam tražila (kad su mi dali nešto protiv bolova) da mi donesu bebu.

Aha, evo sad će, sutra ili ovih dana...ali neko to odgore vidi sve i nedugo dođe moj hirurg da me obiđe i ''naredi'' da mi odmah donesu bebu (valjda je video da ću ustati i sama otići da ga vidim). Samo meni  da donosu bebu u sobi sa 5 žena.

Prolaze sekundi kao sati dok doktor nešto čavrlja tešeći ostale žene kako će i one uskoro da vide svoju decu...ja samo mislim na njega.. kako li izgleda?

Rekli su mi da je sve u redu, ne brinem, ali se osećam nemoćno, jer ga  nisam ja dočekala kao ćerkicu kojiu su mi odmah spustili na grudi. Ona je odmah zaplakala podigla rukicu i stavila preko očiju jer joj smeta svetlo...i eto i dan danas ima osetljive oči. U njima uvek vidim sva njena osećanja. Zato je mama uvek ljubi u oko.

I tog momenta čujem muziku kao da sam u nekom filmu...unose mi identičnu bebu kao što je izgledala i moja ćerkica. Potpuno istu, kao blizanci  sa razmakom od tripo godine :) Prepoznala bi ga mama među hiljadu beba da je to moje dete. A on mufljuz jedan, otvara okice čim ga uzimam u naručje i upućuje mi prekoran namršten pogled kao da zna da se osećam uznemireno jer nisam bila ''svesno'' pored njega dok se rađao. I to samo jedan sekund...a onda diže obe ručice u vis i slatko zeva, gnezdi se u mom naručju i namiguje. Šeret jedan kako me je prešao...ljubim ga nežno u čelo dok on instiktivno otvara usta i sisa moju bradu, ali umesto da razočarano zaplače, on se hvata za moju kosu, umiri se i zaspi. Hirurg zadovoljno odlazi dok ostale žene uzdišu za svojom decom obasipajući mog sina komplimentima.

Sestra se smeška i opominje me da mora da ga vrati jer treba da obiđe druge mame. Uveravam je da će mi biti dobro i da kad obiđe druge mame može da se vrati po njega, na šta ona sumnjivo komentariše da sam slaba..bla bla..ali kako vidi da je ja više ne slušam, odlazi.

A on kao da je samo to čekao. Otvara oči i gleda me. Mene, pravo u oči. Ma znam ja da on ništa ne vidi ko svet i da nema pojma ko sam mu ja, ali srce hoće da mi iskoči iz grudi. Suze brzo brišem, one radosnice.Tiho mu šapićem na uvo da ga volim i on sanjivo skapa okice. I dalje se drži za moju kosu. Dobro je da sam je pustila da poraste opet duga, a zamalo sam htela da se ošišam, jer biće mi lakše u danimo oko bebe. Sada uzimam jedan pramen i nežno prelazim preko njegovog lica. Prija mu i ja znam da samo uživa, da ne spava. Tiho mu mumlam melodiju iz opere Kavaleria Rustikana (iz filma Kum) i osećam da se opustio u mojim rukama...da sada već spava. Ljubim ga dugo, po glavici i pričam da ga kod kuće čekaju seka i tata i da će nam biti sjajno.

A tata je njega ipak video prvi čim se rodio, što tada još nisam znala.   

Posle ga je odnela sestra u njegov krevetac da spava...a ja se onesvestila od bolova, ali sve je to bilo sporedno, ja sam ga videla, držala kraj srca.

Evo ga sad me gura da se sklonim sa računara jer je vikend vreme kada mu je dozvoljeno da igra igice.. a nema pojma šta sam mu ja sve za danas spremila.. moram da idem. Vodimo ga na predstavu (to obožava) pa, pokloni, ....žurka ...

Ljubi ga majka